Ја сам одувек знао да желим да радим у фабрици, и то са машинама. Зато сам се и одлучио за смер индустријски механичар. Овде у фирми први пут у животу видео сам толико људи који раде на машинама, потпуно фокусираних на свој посао. Били су веома заинтересовани за оно што раде, што ми је у почетку деловало нестварно, али сад сам и ја такав.

У мојој породици старије генерације жена биле су домаћице, али сестре и ја имамо другачију животну филозофију. Мени је одувек била жеља да радим у текстилној индустрији и да касније оснујем своју радионицу у којој ћу самостално креирати и шити моделе. Засад ми школовање на смеру конфекционар текстила добро иде, посебно пракса у компанији Фиорентино, а примам и стипендију Министарства просвете.

Одлучио сам да будем индустријски механичар онда када су ми рекли да ћу током школовања имати практичну наставу у компанији. Мислим да се на тај начин лакше и брже учи. Одговара ми пракса у ’Грунеру’ и свиђа ми се то што нас колеге третирају као да смо равноправни. А упркос томе зна /се ко је мајстор а ко ученик, неке границе морају да постоје.

Још као малу ме је занимало шивење, па је смер конфекционар текстила био сасвим логичан избор. Задовољна сам што нам је омогућена практична настава у фабрици јер сам кроз њу заиста много научила. Трудим се, међутим, да вежбам и мимо праксе у фирми – усавршавам се и код куће, где имам машину за шивење. Може се рећи да у ’Фиорентину’ радим по наруџбини, а код куће правим моделе за своју душу

Уписао сам овај образовни профил јер сам чуо да све више власотиначких компанија запошљава индустријске механичаре. У првој години имали смо праксу у школи која нас је увела у ово занимање, али највише смо научили када смо почели с праксом у „Младости“. Тек када почнете да долазите у фабрику схватите све мора добро да функционише. Посао морате озбиљно да схватите како не бисте заустављали производњу, што се и ја трудим да испуним.